Ko­tor­ski bend „Sin­hro“ je po­la­ko, ali si­gur­no osvo­jio sim­pa­ti­je oda­bra­ne pu­bli­ke ko­ja vo­li zvuk i emo­ci­ju do­brih sta­rih hi­to­va svih žan­ro­va. Čla­no­vi ovog rok-pop-fank tri­ja, En­ver Ki­kić, bas gi­ta­ra i vo­kal, Želj­ko Abra­mo­vić, elek­trič­na gi­ta­ra i vo­kal i bub­njar Jo­van Ćo­so, pod­jed­na­ko do­bro iz­vo­de mu­zi­ku ši­ro­kog do­ma­ćeg i stra­nog re­per­to­a­ra, od Pr­lja­vog ka­za­li­šta, Azre, Bi­je­log dug­me­ta, De­ja­na Cu­ki­ća, EKV, do Le­ni Kre­vi­ca, Džo Ko­ke­ra, gru­pe Po­lis, Sti­vi­ja Von­de­ra, Bi­li­ja Aj­do­la i broj­nih dru­gih po­pu­lar­nih iz­vo­đa­ča. To je, ka­žu „re­per­to­ar bli­zak ši­ro­kim na­rod­nim ma­sa­ma, a što se sla­bi­je mo­že ču­ti u da­na­šnje vri­je­me, ever­grin hi­to­vi ko­ji ni­kad ne gu­be svo­ju vri­jed­nost“. Po­sli­je svir­ke lju­di im pri­la­ze, hva­le od­li­čan iz­bor pje­sa­ma i do­bru iz­ved­bu, a to je ono što sva­ki umjet­nik pri­želj­ku­je.
Iza njih je ve­li­ko scen­sko i mu­zič­ko is­ku­stvo. Želj­ko i En­ver su, na­dah­nu­ti pje­smom gru­pe „EKV“, 29. ma­ja 2015. go­di­ne osno­va­li gru­pu „Sin­hro“, a go­di­nu ka­sni­je pri­dru­žio im se i Jo­van. Želj­ko Abra­mo­vić, ima naj­du­ži staž u ben­du, „u mu­zi­ci“ je 31 go­di­nu, a sa­da ima 37. Bio je osni­vač i član ben­da „In­di­go blu“, u ko­me je ta­da svi­rao i En­ver, a ka­da se bend pri­je dvi­je i po go­di­ne ras­for­mi­rao, osta­li su sa­mo njih dvo­ji­ca. Po­sli­je go­di­nu da­na za bub­nje­vi­ma im se pri­dru­žio Jo­van, naj­mla­đi član i po go­di­na­ma i po „sta­žu“. Do­bro ra­de i do­bro za­ra­đu­ju, ka­žu, na­stu­pa­li su vi­še pu­ta u Ko­to­ru, u lo­ka­li­ma, na tr­go­vi­ma, za „Bo­ke­šku noć“. Ra­de po ci­je­loj Cr­noj Go­ri, po­seb­no na Pri­mor­ju. Sed­mič­no svi­ra­ju naj­ma­nje dva pu­ta „u ko­ma­du“ od dva-tri sa­ta, a zo­vu ih da na­stu­pa­ju u Pod­go­ri­ci, Nik­ši­ću, na sje­ve­ru.
– Naj­bit­ni­je je to što smo slo­žni u ben­du, ima­mo sli­čan ukus, ista in­te­re­so­va­nja za mu­zi­ku i on­da sve to ide sin­hro­ni­zo­va­no i glat­ko, ka­že Jo­van Ćo­so, ko­ji nam je pri­znao da pri­vat­no vo­li „ma­lo že­šću mu­zi­ku - he­vi me­tal“, a omi­lje­ni bend mu je „Aj­ron mej­den“, me­đu­tim, oni to ne svi­ra­ju, „da ne bu­de su­vi­še agre­siv­no“. On je di­plo­mi­ra­ni eko­no­mi­sta, mu­zi­kom se ba­vi iz lju­ba­vi, što ima i svo­je po­ro­dič­ne ko­ri­je­ne.
– Naš naj­ve­ći uspjeh je ka­da nam lju­di do­đu na na­stup i osta­nu do kra­ja, to nam pri­či­nja­va za­do­volj­stvo, kao i ko­men­ta­ri za­do­volj­nih lju­di i to se de­ša­va če­sto, što nas pod­sti­če da bu­de­mo ja­ko ažur­ni, spo­sob­ni i od­go­vor­ni. Na­ža­lost, ovo nam ni­je pri­mar­ni iz­vor pri­ho­da, ka­že En­ver Ki­kić, di­plo­mi­ra­ni tu­ri­zmo­log iz Her­ceg No­vog, ože­njen i na­sta­njen u Ko­to­ru. On je za­vr­šio ni­žu i sred­nju mu­zič­ku ško­lu, svi­rao je har­mo­ni­ku, ma­da je, ka­že, htio da uči bub­nje­ve, ali ta­da tog od­sje­ka ni­je bi­lo. Po­što ni­je htio da svi­ra na­rod­nja­ke, po za­vr­še­noj sred­njoj ško­li pre­šao je na bas-gi­ta­ru. Kao član ben­da „Hju­man“ iz Her­ceg No­vo­ga sni­mio al­bum, a pri­je de­vet go­di­na po­bi­je­di­li su u „Bor­bi ben­do­va“, oti­šli za Lon­don i ta­mo na­stu­pa­li.
-To­li­ko smo do­bro sin­hro­ni­zo­va­ni, to­li­ko vo­li­mo to što ra­di­mo i to ra­di­mo do­bro, da lju­di kao nas ču­ju mi­sle da je mno­go vi­še čla­no­va ben­da, a ne da je to rok-trio, ta­ko do­bro zvu­či­mo. Tru­di­mo se da pra­vi­mo naš zvuk, da bu­de­mo ori­gi­nal­ni, da ne li­či­mo ni na ko­ga. Ako već mo­ra­mo da se svr­sta­mo u ne­ki ža­nr, to je on­da ne­ka kom­bi­na­ci­ja ro­ka, po­pa, fan­ki­ja, „fju­žna“ sve­ga i sva­če­ga. Ima čak i dže­za, blu­za, što ina­če ja­ko vo­lim i da slu­šam i da svi­ram, ka­že Želj­ko, ko­ji je ra­ni­je htio da stu­di­ra Džez aka­de­mi­ju u Gra­cu, ali ga je ne­do­sta­tak fi­nan­si­ja u to­me spri­je­čio. Želj­ko Abra­mo­vić je je­di­ni pro­fe­si­o­na­lac u ovom po­slu, on ži­vi od mu­zi­ke. Ra­dio je fe­sti­val­ske pje­sme, za mno­ge je sni­mao, kom­po­no­vao, sa mno­gi­ma svi­rao, kao što su bend „Fri Džek“ iz Tiv­ta i Sa­ša Ga­jić. Iako ne­ma for­mal­no mu­zič­ko obra­zo­va­nje, se­be sma­tra iz­u­zet­no do­bro „pot­ko­va­nim“ u mu­zič­kom smi­slu.
- Svi smo mi pro­fe­si­o­nal­ci, na­rav­no, bit­no je da li ne­ko ži­vi od mu­zi­ke, ali mu­zi­ku ne tre­ba di­je­li­ti pre­ma to­me da li je ili ni­je za­vr­šio mu­zič­ku ško­lu. Pro­fe­si­o­na­lac ni­je onaj ko ima di­plo­mu, to je zad­nja stav­ka, pro­fe­si­o­na­lac je onaj ko je po­sve­ćen i do­bar u svom ra­du. Ni­šta vam ne zna­či mu­zič­ka ško­la ni aka­de­mi­ja, ako ne zna­te da svi­ra­te. Ta­ko je u sva­koj bran­ši - ka­že Želj­ko.
Za sa­da ne­ma­ju svoj autor­ski rad, što ne zna­či da ga ne­će bi­ti. Želj­ko i En­ver pi­šu pje­sme, ali za sa­da is­pred se­be još ni­su po­sta­vi­li za­jed­nič­ki za­da­tak da sva tro­ji­ca za­jed­no mu­zič­ki osmi­sle taj ma­te­ri­jal. Za to tre­ba vre­me­na. „Tre­ba da se po­klo­pi do­sta koc­ki­ca da bi­smo to ra­di­li, jer to zah­ti­je­va dru­ga­či­ji pri­stup od ovo­ga što sa­da ra­di­mo“, ka­žu čla­no­vi ovog ro­ker­skog „troj­ca“.
M.D.Po­po­vić


Ta­le­nat i rad- mje­ri­lo uspje­ha

- Oni­ma ko­ji istin­ski vo­le mu­zi­ku i njo­me se ba­ve, ne­ka ne od­u­sta­ju, ne­ka non-stop ra­de na se­bi, ne­ka vje­ru­ju u to što ra­de i da vo­le to iz­nad sve­ga. To je je­di­no mje­ri­lo uspje­ha, ne po­sto­ji ni­ka­kva pre­či­ca do uspje­ha, a rad se mo­ra is­pla­ti­ti. Cr­na Go­ra je pri­je sve­ga „ra­sad­nik“ ta­len­to­va­nih lju­di, uvi­jek je to bi­la ge­ne­ral­no na Bal­ka­nu, me­đu­tim, uvi­jek je bi­lo re­zer­ve pre­ma kul­tu­ri. Mi se bo­ri­mo, ra­di­mo, tru­di­mo se mak­si­mal­no, ima­mo ja­ko pu­no na­stu­pa, u pro­skje­ku, tri do če­ti­ri na­stu­pa u sed­mi­ci smo ima­li do sa­da, lje­ti po pet, šest, ne­kad se­dam kon­ce­ra­ta u se­dam da­na. Od mu­zi­ke se mo­že ži­vje­ti ako se ži­vi za mu­zi­ku i ako čo­vjek ima što da ka­že i da pru­ži lju­di­ma - po­ru­ču­je Abra­mo­vić.